Strategic partnerships of the Republic of Serbia from 2009 to 2019 and its foreign policy positioning

[С. Р. Стаменић Јањић]

250 стр.

Политичке науке - Међународне студије / Political Sciences - International Studies

У контексту једностраног проглашења независности Косова и Метохије, као и глобалне економске кризе из 2008. године, те процеса померања моћи са Запада на Исток, Република Србија је у спољнополитичкој концепцији заснованој на “четири стуба” и потписивању стратешких партнерстава са другим земљама препознала најбољи начин за очување територијалног интегритета и остварење економских циљева уз доследну приврженост пуноправном чланству у Европској унији као стратешком спољнополитичком приоритету. Одабир стратешких партнерстава за најбољи оквир међудржавне сарадње који доприноси остварењу спољнополитичких циљева Републике Србије не представља само основну хипотезу у овом истраживању, већ отвара нове правце у процесу разумевања међународних билатералних односа, као и вођења спољне политике са теоријског и практичног аспекта. Република Србија је до 2019. године закључила стратешка партнерства са укупно седам земаља - Народном Републиком Кином, Републиком Италијом, Републиком Француском, Руском Федерацијом, Уједињеним Арапским Емиратима, Азербејџанском Републиком и Републиком Грчком. Од поменутих држава пет се налази у систему спољнополитичких стубова Србије - Кина, Русија и три државе чланице Европске уније, док су преостале две земље важне најпре због економске сарадње и спољнополитичког позиционирања Србије као атрактивне инвестиционе дестинације. Циљ овог рада представља појашњење значаја закључивања стратешких партнерстава Републике Србије са другим државама у временском интервалу између 2009. и 2019. године, као и њихов утицај на спољнополитичко позиционирање Србијe за шта ће се првенствено користити становиште неокласичног реализма “треће врсте”. Кроз овај теоријски правац, који представља својеврсну синтезу структуралног реализма и спољнополитичке анализе, биће разматран хипотетички оквир предметног истраживања. У раду се полази од основне претпоставке која тврди да стратешка партнерства која је Република Србија склопила са другим земљама у периоду од 2009. па до 2019. године представљају најбољи оквир међудржавне сарадње за Републику Србију у савременим међународним односима. Кроз сложен однос између подстицаја и ограничења која долазе са системског нивоа анализе и унутрашњих варијабли које проистичу из појединачног нивоа анализе, покушаћемо да објаснимо избор одређених спољнополитичких стратегија и њихову (не)успешну имплементацију.

In the context of the unilateral declaration of independence of Kosovo and Metohija, the global economic crisis of 2008, and the shift of power from the West to the East, the Republic of Serbia recognized in its foreign policy concept based on the "four pillars" and the signing of strategic partnerships with other countries as the best way to preserve territorial integrity and achieve economic goals while consistently adhering to full membership in the European Union as a strategic foreign policy priority. The selection of strategic partnerships as the best framework for interstate cooperation that contributes to achieving the foreign policy goals of the Republic of Serbia not only represents the main hypothesis in this research but also opens new directions in understanding international bilateral relations and conducting foreign policy from both theoretical and practical aspects. By 2019, the Republic of Serbia had concluded strategic partnerships with seven countries: the People's Republic of China, the Republic of Italy, the Republic of France, the Russian Federation, the United Arab Emirates, the Republic of Azerbaijan, and the Republic of Greece. Among these countries, five are part of Serbia's foreign policy pillars—China, Russia, and three European Union member states—while the remaining two countries are significant primarily due to economic cooperation and Serbia's foreign policy positioning as an attractive investment destination. The aim of this paper is to clarify the significance of concluding strategic partnerships between the Republic of Serbia and other countries in the period between 2009 and 2019, as well as their impact on Serbia's foreign policy positioning, primarily using the perspective of Type III neoclassical realism. Through this theoretical direction, which represents a synthesis of structural realism and foreign policy analysis, the hypothetical framework of the resaerch subject will be analysed. The paper starts from the basic assumption that the strategic partnerships concluded by the Republic of Serbia with other countries in the period from 2009 to 2019 represent the best framework for interstate cooperation for the Republic of Serbia in contemporary international relations. Through the complex interaction between systemic incentives and constraints, and unit-level intervening variables, we will try to explain the choice of certain foreign policy strategies and their (un)successful implementation.

стратешко партнерство, неокласични реализам, спољна политика, Република Србија, Народна Република Кина, Република Италија, Република Француска, Руска Федерација, Уједињени Арапски Емирати, Азербејџанска Република, Република Грчка, Европска унија, Косово

strategic partnership, neoclassical realism, foreign policy, Republic of Serbia, People's Republic of China, Republic of Italy, Republic of France, Russian Federation, United Arab Emirates, Republic of Azerbaijan, Republic of Greece, European Union, Kosovo

327:334.752(497.11)"2009/2019"(043.3)

Tekst