DeRose’s contextualist semantics of knowledge-attributions and problem of philosophical skepticism

[С. Р. Кузмановић]

84 стр.

Филозофија - Епистемологија / Philosophy - Epistemology

Епистемички, односно конверзациони, контекстуализам представља, вероватно, најодрживију алтернативу инваријантизму. Инваријантисти тврде да је истиносна вредност сазнајних тврдњи неосетљива, док је прикладност изговарања ових тврдњи осетљива на промену конверзационих контекста. Контекстуалисти, у овом смислу, изједначавају семантичку и асерторичку раван и тврде да, не само прикладност, већ и истиносна вредност сазнајних тврдњи варира у односу на конверзационе контексте. То им омогућава да понуде неке нове погледе на традиционалне епистемолошке проблеме, међу којима се нарочито истиче проблем филозофског скептицизма. Критичари ове позиције, стога, тврде да контекстуалистичка семантика није адекватна или да контекстуалистичко решење проблема скептицизма није задовољавајуће. Разматрајући први део критике, тврдићу да понуђена аргументација не успева конклузивно да покаже да је контекстуалистичка семантика неодржива (неадекватна). Бавећи се другим делом критике, нећу покушавати да пружим директан одговор који би оправдавао контекстуалистички приступ. Уместо тога, ову критику ћу посматрати као изазов који нас упућује на то да би нека од контекстуалистичких теорија требало да се модификује тако да пружа одговор на проблем филозофског скептицизма који је ближи инваријантистичким муровским интуицијама. Модификацијом Дироузове теорије потрудићу се да покажем како би једно такво решење могло да изгледа, као и да предложена модификација отвара простор за успешнији одговор на проблем расправе од приступа који Дироуз оригинално заступа.

Epistemic, i.e. conversational, contextualism is probably the most viable alternative to invariantism. Invariantists argue that the truth value of knowledge attributions is insensitive, while the appropriateness of these assertions is sensitive to changes of conversational contexts. Contextualists, in this sense, equate the semantic and the assertoric levels and claim that, not only the appropriateness, but also the truth value of knowledge attributions varies in relation to conversational contexts. This allows them to offer some new perspectives on traditional epistemological problems, among which the problem of philosophical skepticism stands out in particular. Critics of this position, therefore, argue that contextualist semantics is not adequate or that the contextualist solution to the problem of skepticism is not satisfactory. Considering the first part of the criticism, I will argue that the offered argumentation fails to conclusively show that contextualist semantics is incorrect. Dealing with the second part of the criticism, I will not try to provide a direct answer that would justify a contextualist approach. Instead, I will take this criticism as a challenge that suggests that contextualist theories should be modified to provide an answer to the problem of philosophical skepticism that is closer to invariantist Moorean intuitions. By modifying DeRose's theory, I will try to show how such a solution could look like, as well as that the proposed modification enables for a more successful answer to the problem of disagreement than the approach originally advocated by DeRose.

епистемички контекстуализам, филозофски скептицизам, теорија релевантних алтернатива, дедуктивна затвореност знања, веровање, знање, оправдање, проблем расправе, тумачење тврђења као знања

epistemic contextualism, philosophical skepticism, relevant alternatives theory, knowledge closure, belief, knowledge, justification, disagreement, knowledge account of assertion

165.6/.8(043.3) 14 DeRose К.(043.3)

Tekst