Musealisation of archaeological heritage in the museum environment: experience in Serbia in the 20th and at the beginning of the 21st century : doctoral dissertation

[Т. В. Михаиловић]

259 стр.

Историја уметности - Музеологија и херитологија / Art History - Museology and heritology

Предмет овог истраживања je проблематизација процеса музеализације археолошког наслеђа у савременом друштву, који има двоструки карактер. С једне стране, то је питање тумачења хронолошки веома удаљене прошлости, што је предмет археолошког испитивања као главног извора научног сазнања о њој. С друге стране, поставља се питање представљања археолошких артефаката и ширења знања, у чему главну улогу играју музеји кроз своје изложбене наративе. Предмет истраживања се отуда налази између два сазнајна контекста: археолошких теорија и пракси, од којих зависи разумевање и интерпретација прошлости и музеологије и музеографије, на које се ослањају музејски наративи. Истраживање у фокус ставља искуства у Србији, почев од XIX века када су формиране прве музејске установе, пре свега Народни музеј у Београду, и утемељена археологија као научна дисциплина, преко двадесетог века када је овај историјат најдинамичнији, закључно са првом деценијом XХI века. Полазиште наше хипотезе је било да постоји јасно успостављена релација између културно-историјске археологије, као главне археолошке парадигме у Србији и традиционално схваћене музеологије, чији су музеографски елементи и даље доминантна концепција у српским музејима. Ова релација водила је специфичном развоју музејске делатности и изложбених модела као основном начину на који су артефакти древне прошлости као непосредна сведочанства, али и као знање о њој, присутни у друштву и јавности. Стога се и методологија истраживања базирана на двема окосницама, археолошкој и музеолошко-херитолошкој, док је само истраживање спроведено у два основна тока: теоријском и документарно-емпиријском. Са аспекта опште археолошке теорије, истражено је успостављање културно-историјске археологије у главну теоријску парадигму у Србији и улога музеја у том процесу, кроз компаративну анализу литературе и архивских докумената. Специфичност развоја музејске делатности и изложбених модела почива у томе што је Народни музеј у Београду, као централна музејска установа, од свог оснивања па све до средине XХ века, представљао и научну археолошку институцију. Тиме су музејска институција и археолошка дисциплина непосредно повезани кроз све фазе развоја, од научног истраживања до изложбене реализације и комуникације са публиком. Истовремено је музејска комуникација археологије посматрана у контексту друштвеног уређења и његових промена, односно мењања музејске установе кроз промену њеног друштвеног окружења и идеолошког оквира, али и промена парадигми у самој музејској делатности. Ови феномени се такође могу пратити и на глобалном и на локалном нивоу, те је тако истражен и утицај научних теорија из друге половине XX века, попут корпуса нове и постпроцесне археологије на јасно успостављени културно-историјски модел и ниво њиховог одјека у музејским поставкама. У документарно-емпиријском делу истраживања фокус је био на археолошким сталним и повременим поставкама у музејима у Србији, у периоду од успостављања социјалистичке Југославије до 2010. године, при чему је узето у обзир десет музејских установа: са територије уже Србије (5), Београда (2) и Војводине (3). Извршена је и комплетна каталогизација повремених изложби изабраних музејских установа (каталог обухвата 189 јединица). Посебан акценат је на Народном музеју у Београду (Народном музеју Србије), јер је заједнички пут ове установе и археолошке дисциплине крајем XIX века и озакоњен тиме што је управник Народног музеја могао бити само професор археологије на Великој школи. У међуратном периоду феномен Музеја кнеза Павла има истакнуто место, када се реализује и велика, музејска интерпретација археологије. У послератном периоду и новим друштвеним околностима, позиција ове установе у научном, археолошком истраживању се мења. Са добијањем статуса централне музејске установе и матичног музеја за археолошки и нумизматички материјал, Народни музеј у Београду је остварио огроман утицај на остале музеје, као главни генератор модела сталних поставки или повремених археолошких изложби. За студију случаја изабран је Музеј Војводине, као репрезентативни пример на коме се може сагледати комплетан процес од научног истраживања, учешћа у изградњи културно-историјске парадигме, до глобалне музејске интерпретацијe археологије једне веће географске и културне целине. Процес баштињења археолошког наслеђа, као и динамика и главни токови развоја изложбеног наратива у Србији, истражени су кроз пет фаза илустрованих преко примера осам изабраних музејских установа: Народни музеји у Чачку, Краљеву, Крушевцу, Лесковцу, Кикинди, Музеј Рас у Новом Пазару, Музеј града Београда и Музеј Срема у Сремској Митровици. Дисертација тежи да сагледа на који начин су се два глобална корпуса археолошке и музеолошке теорије развијала у Србији и на који начин су повезана као интерпретативна база археолошког наслеђа у музејском окружењу, као и стања науке која су им претходила. Идентификација проблема у истраживачкој и музејској пракси води ка разумевању сложености овог односа и утврђивању његовог места у процесу баштињења археолошке, као далеке прошлости. Кроз овај процес су индиректно позициониране и кључне тачке могућих, преко потребних, промена.

The subject of this research is the problematisation of processes of musealisation of archaeological heritage in modern society. Those processes have a dual character. On the one hand, it is the question of interpretation of a chronologically very distant past, which is the subject of archaeological research as the main source of scientific knowledge about it. On the other hand, there is a question of presentation of archaeological artefacts and dissemination of knowledge, where the main role is played by museums through their exhibition narratives. Hence, the subject of research is between two cognitive contexts: archaeological theories and practices, which the understanding and interpretation of the past depend on, and museology and museography, which museum narratives rely on. The research focuses on the experiences in Serbia, starting from the 19th century, when the first museum institutions were formed, before all the National Museum in Belgrade, and when archaeology as a scientific discipline was founded, through the twentieth century as the most dynamic period, up to and including the first decade of the 21st century. The starting point of our hypothesis was that there is a clearly established relationship between cultural-historical archaeology, as the main archaeological paradigm in Serbia and the traditionally understood archaeology, whose museographic elements are still the dominant concept in Serbian museums. This relationship led to the specific development of museum activity and exhibition models as the main way in which the artefacts of the ancient past as direct testimonies, but also as knowledge about it, are present in the society and the public. Therefore, archaeology and museology-heritology make the very basis of the methodology of this research, while the research itself was conducted in two main directions: theoretical and documentary-empirical. From the aspect of general archaeological theory, the establishing of cultural-historical archaeology within the main theoretical paradigm in Serbia and the role of museums in that process were investigated through the comparative analysis of literature and archival documents. The specificity of development of museum activity and exhibition models lies in the fact that the National Museum in Belgrade, as the central museum institution, from its foundation all until the middle of the 20th century, was a scientific archaeological institution as well. Thus, the museum institution and the archaeological discipline were directly connected through all phases of development, from scientific research to the realisation of exhibitions and the communication with the audience. The museum communication of archaeology was simultaneously observed in the context of social order and its changes, i.e. transformation of the museum institution through the change of its social environment and ideological framework, but also through the change of paradigms in the museum activity itself. These phenomena can also be traced both globally and locally, so that the influence of scientific theories from the second half of the 20th century, such as the corpus of new and post-processual archaeology, on the clearly established cultural-historical model and the level of their echo in museum exhibitions was investigated as well. In the documentary-empirical part of the research, the focus was on permanent and temporary archaeological exhibitions in Serbian museums, in the period from establishing the socialist Yugoslavia until 2010, where 20 museum institutions were taken into consideration: from the territory of Serbia proper (5), Belgrade (2) and Vojvodina (3). All temporary exhibitions from the selected museum institutions were completely catalogued, with a catalogue covering 189 units. Special emphasis was placed on the National Museum in Belgrade (National Museum of Serbia) because the mentioned common development of this institution and the archaeological discipline at the end of the 19th century was legalised by the provision that the director of the National Museum had to be a professor of archaeology at the Great School (University of Belgrade). In the interwar period, the phenomenon of the Prince Paul Museum has an outstanding place, and at that time a large museum interpretation of archaeology was realised. In the postwar period and under new social circumstances, the position of this institution within the scientific, archaeological research changed. By obtaining the status of central museum institution and the central museum for archaeological and numismatic material, the National Museum in Belgrade gained enormous influence on other museums, as the main generator of models of permanent exhibitions or temporary archaeological exhibitions. The Museum of Vojvodina, as a representative example which can serve for understanding the complete process from scientific research, participation in the construction of the cultural-historical paradigm, to the global museum interpretation of archaeology of a larger geographical and cultural area, was chosen for the case study. The process of keeping archaeological heritage, as well as the dynamics and main trends of development of the archaeological exhibition narrative in Serbia, were investigated through five phases illustrated by the examples of eight selected museums: National Museums in Čačak, Kraljevo, Kruševac, Leskovac, Kikinda, Museum Ras in Novi Pazar, Museum of the City of Belgrade and the Museum of Srem in Sremska Mitrovica. The dissertation tends to present the manner in which the two global corpora of archaeological and museological theories developed in Serbia and how they are connected as the interpretative base of archaeological heritage in the museum environment, as well as the states of science that had preceded them. The identification of the problem in the research and museum practices leads to understanding the complexity of this relationship and establishing its place in the process of cherishing the archaeological, i.e. distant past. The key points of possible, indispensable changes are indirectly positioned through this process.

Музеологија / херитологија, музејске изложбене поставке, археолошко наслеђе, Народни музеј у Београду, Музеј Војводине

Museology / heritology, museum exhibitions, archaeological heritage, National Museum in Belgrade, Museum of Vojvodina

069.01:902(497.11)"18/20"(043.3)

Tekst